Верујем, дубоко у то верујем, да је прави фашизам онај који су социолози сасвим доброћудно назвали „потрошачко друштво“. Дефиниција која делује безазлено, која само именује шта нешто значи. Међутим није тако. Ако неко јасно види реалност и, пре свега, зна да ишчитава оно што га окружује, у пределима, градовима, а најпре у људима, види да су резултати тог безбрижног потрошачког друштва резултати једне диктатуре, једног правог и потпуног фашизма. У Налдинијевом филму нисмо видели младе у кадру, младе у униформама… Са једном разликом, међутим. У оно време, у тренутку када би млади скинули униформе и кренули ка својим селима и пољима, враћали би се као исти они Италијани који су се враћали сто година, педесет година раније, као пре фашизма.
Dževad Karahasan: Policijska logika
Dževad Karahasan
Noćno vijeće
Bulevar books 2019.
Primijetio je, naime, koliko je već podlegao nevidljivom i neuhvatljivom pritisku policijske logike, pa se nešto u njemu pobunilo. Iz njega je svako povjerenje već iscurilo kao iz probušene posude, on evo već svoje postupke i odnos prema sasvim elementarnim potrebama podređuje njima, to jest onome što oni, po njegovome mišljenju, od njega očekuju, on je već nesiguran i spreman da se podredi, on je u sebi ponizan i ponižen, ma koliko toga ne bio svjestan. A samo su gа ostavili da čeka malo duže nego što je pristojno, nakon što su mu nagovijestili da je sumnjiv i oduzeli dokumente. Radi se valjda o tome da policija poznaje čovjeka koliko i stari mitotvorci i učitelji religija, pa se majstorski koristi praroditeljskim grijehom da bi ovladala živim čovjekom.
Mišel Onfre: Ateološka rasprava
Mišel Onfre
Ateološka rasprava
Tanesi 2012.
Prevod: Dana Milošević
Kako zapravo stoji stvar sa tom osnovom? Niz mržnji nasilno nametanih kroz istoriju od strane ljudi koji polažu pravo na to da su čuvari i tumači božje reči – od sveštenstva: mržnja prema inteligenciji nad kojom monoteisti radije daju prednost poslušnosti i pokornosti; mržnja prema životu, praćena neprolaznim tanatofilskim žarom; mržnja prema ovom svetu, neprestano omalovažavanom u poređenju sa onim drugim svetom, jedinim sabiralištem smisla, istine, sigurnosti, blaženstva koji su mogući; mržnja prema telu koje se može pokvariti i koje se omalovažava do najsitnijih pojedinosti dok se večna, besmrtna i božanska duša ukrašava svim pozitivnim osobinama i svim vrlinama; najzad, mržnja prema ženama, prema slobodnoj i oslobođenoj polnosti u ime Anđela, tog arhetipskog antitela koje je zajedničko trima religijama.
Dostojevski: Talog
U mutnom vremenu kolebanja ili prelaza svakad i svuda se pojavljuju razni mali i ništavni ljudi. Ja ne govorim o takozvanim „prvacima“, koji hitaju ispred svih; (glavna briga je to: ispred svih) ka nekom cilju, makar i glupom ali određenom. Ja govorim baš o talogu. U svakom prelaznom vremenu se javlja taj talog, ljudi ne samo bez ikakvog cilja već bez ikakvog misaonog obeležja; ljudi koji sobom, i svom snagom, izražavaju samo nemir i nestrpljenje. Međutim, taj talog, i ne nesvesno, gotovo uvek potpadne pod komandu one male gomile „prvaka“, koja radi s određenim ciljem, i ta gomilica onda ceo taj ološ tera onamo kud joj je volja, samo ako se, to jest i ona sama ne sastoji iz oličenih idiota, što se, uostalom, takođe dešava.
Dostojevski
Zli dusi
prevod: KOSARA CVETKOVIĆ
Пазолини: Сувишна добра и доба хлеба
Ја жалим за тим широким сељачким светом, преднационалним и прединдустријским, који је успевао да преживи до пре само неколико година (и не без разлога остајем, што је дуже могуће, у земљама Трећег света где он још преживљaва, мада Трећи свет управо, и сам, улази у орбиту такозваног Развоја).
Људи овог универзума нису живели у златном добу, као што нису имали стварне везе, осим формалних, са Италијетом. Они су живели у добу које је Киланти назвао доба хлеба. Тачније, били су потрошачи крајње неопходних добара. И то је, можда, чинило изузетно важним њихов јадни и сувишни живот. Док је јасно да сувишна добра чине живот сувишним (тек толико да говоримо о основним стварима и завршимо са овим аргументом).
Да ли ја жалим или не жалим за овим сељачким универзумом, то је, после свега, моја ствар. То ме ни најмање не спречава да садашњи свет посматрам критички таквог, какав јесте, штавише, утолико јасније га видим што сам од њега одвојенији и уколико више само стоички прихватам да у њему живим.
Из књиге Пјер Паоло Пазолини Фашизам антифашиста
Купите овде…
Leonardo Šaša: Promena orguljaša
A govorio mi je i o pravoj revoluciji, jer ova koju su sprovodili, njemu se činilo, samo je način da se promeni orguljaš, a da pri tom instrument i muzika ostanu isti: dok su oni koji pritiskaju meh na orguljama i dalje gola sirotinja. Pošto je vrlo retko izlazio iz kuće, a više i nikako posle januarskih događaja, mene je ironično pitao: „Šta rade revolucionari? Da li su počeli sa deljenjem knjiga?“ premda od mene i nije očekivao da mu zaista mogu dati novosti i ta pitanja služila su samo da mu daju malo oduška zbog događaja i samih osoba. ,.Kada bi revolucija zaista bila u toku, revolucija onako kako je ja vidim, svi oni iz Komiteta morali bi da beže i da se kriju po tavanima: biskup, baron, a i apotekar Napoli. Onaj koji ti se čini najboljim, od ovih galantuomini, drži u kući dve vrste hleba: od griza za porodicu i od mekinja za mlade. Ponašaju se prema psima kao prema ljudima, a!i prema ljudima koji rade za njih ponašaju se gore nego da su psi. I imaju još hrabrosti da pričaju kao što pričaju: tiranija koju treba oboriti, sloboda…“
Rođaci sa Sicilije
prevod Aleksandar V. Stefanović
Arhipelag, 2011.
Nabokov: Mrzli spokoj nepristrasnog suda
Vladimir Nabokov
Da izrazi zahvalnost čoveku koji je, govoreći šta misli o knjizi, samo obavljao svoju dužnost, Sebastijanu se činilo neprikladno i čak uvredljivo, kao umotavanje svojih mlakih krsta u mrzli spokoj nepristrasnog suda.
Zato što je ovog puta bio uspeh. Zašto je to tako, zašto je ova izvrsna knjiga morala da pretrpi neuspeh, a ona druga, isto tako izvrsna, dobije ono što joj pripada, ostaće zauvek deo tajne. Kao što je bio slučaj i s prvom knjigom, Sebastijan nije pomerio ni prst, nije potegao ni najmanju vezu da bi Uspeh bio sjajno najavljen i toplo primljen. Kada je agencija za sakupljanje isečaka počela da ga zasipa primercima pohvala, odbio je i da se pretplati i da se zahvaljuje za povoljne kritike. Da izrazi zahvalnost čoveku koji je, govoreći šta misli o knjizi, samo obavljao svoju dužnost, Sebastijanu se činilo neprikladno i čak uvredljivo, kao umotavanje svojih mlakih krsta u mrzli spokoj nepristrasnog suda. Štaviše, kada bi jednom započeo, bio bi prinuden da zahvaljuje i zahvaljuje za svaku sledeću rečenicu da se čovek ne bi uvredio zbog iznenadnog propusta; i konačno, takva znojava zbunjujuća toplina bi proizvela da, uprkos dobro poznatoj iskrenosti ovog ili ovog kritičara, zahvalni pisac možda nikad ne bi bio sasvim, sasvim siguran da se ovde ili onde lična simpatija nije ušunjala na prstima.
Nagrade i zagrade
Ta važna vest zahteva da bacimo makar ovlašan pogled na jednu književnu nagradu. Onu Mlinovu.
Mlinova nagrada je nadživela nedeljnik po kome je dobila ime. Mlin se gasio na rate. Najpre se sveo na dvonedeljnik, pa spao na mesečnik. Zatim je ukinuto štampano izdanje, elektronsko je pošteđeno. Proređivali su se i smanjivali honorari, osipali se saradnici, kresano je uredništvo. Kada se stiglo dotle da je glavni urednik, sopstvenim tekstovima, punio više od polovine broja, eutanazija je bila neminovna. Mlin je podelio sudbinu ostalih listova istog vlasnika. Ulagač se izvlačio iz medijskog biznisa. Prodavao ga je parče po parče. Zapravo, prodavao je parče po parče poslovnog prostora, skupa sa upotrebljivom opremom, a očišćenog od nikom potrebnih novinara i spoljnih saradnika, bili su izlišan trošak. U poslovnom žargonu, zvalo se to dezinfekcija.