Benito Musolini Milano, početak aprila 1924.
Spava malo, loše, ružno sanja: prazne glasačke kutije su njegova noćna mora. Kako se približava 6. april, njegova zabrinutost raste. Ne boji se buđenja opozicionih partija, pa čak ni budenja savesti, plaši se praznine. Njegova avet je masovni neizlazak na izbore, jezivo iznenađenje koje može da priredi blaga aprilska nedelja, izborna nedelja, italijanska nedelja, sa pustim biralištima. Da nema nikoga, da svi budu na moru, u planini, zabarikadirani u svojim dnevnim sobama, da cela nacija, pošto joj je muka od snažne sile kojoj ne uspeva da suprotstavi ništa osim žestokog odbijanja, umesto da izade na ulicu, podigne barikade, otvoreno glasa protiv njega, masovno povuče prenošenje punomoćja na njega. Avetinjska nacija. To je njegov bauk.
Antonio Skurati
M, sin veka
Prevela s italijanskog Gordana Breberina
Laguna, 2021.
Ех, кредити, кредити. Како се слатко задуживао. Како су га мамили. Са каквим усхићењем су му нудили позајмице. Узми, само узми. Ништа се не секирај. Врнућеш већ једног дана. Троши одмах, враћај кад стигнеш, вртело се на свим телевизијама. Широка је лепеза наших производа, огроман је распон наших услуга, свашта можемо да вам понудимо, гугутале су банкарке, скоро љубавно, са двосмисленим осмехом.
Верујем, дубоко у то верујем, да је прави фашизам онај који су социолози сасвим доброћудно назвали „потрошачко друштво“. Дефиниција која делује безазлено, која само именује шта нешто значи. Међутим није тако. Ако неко јасно види реалност и, пре свега, зна да ишчитава оно што га окружује, у пределима, градовима, а најпре у људима, види да су резултати тог безбрижног потрошачког друштва резултати једне диктатуре, једног правог и потпуног фашизма. У Налдинијевом филму нисмо видели младе у кадру, младе у униформама… Са једном разликом, међутим. У оно време, у тренутку када би млади скинули униформе и кренули ка својим селима и пољима, враћали би се као исти они Италијани који су се враћали сто година, педесет година раније, као пре фашизма.
Dževad Karahasan
Mišel Onfre
Srđan Vučinić
Ја жалим за тим широким сељачким светом, преднационалним и прединдустријским, који је успевао да преживи до пре само неколико година (и не без разлога остајем, што је дуже могуће, у земљама Трећег света где он још преживљaва, мада Трећи свет управо, и сам, улази у орбиту такозваног Развоја).
A govorio mi je i o pravoj revoluciji, jer ova koju su sprovodili, njemu se činilo, samo je način da se promeni orguljaš, a da pri tom instrument i muzika ostanu isti: dok su oni koji pritiskaju meh na orguljama i dalje gola sirotinja. Pošto je vrlo retko izlazio iz kuće, a više i nikako posle januarskih događaja, mene je ironično pitao: „Šta rade revolucionari? Da li su počeli sa deljenjem knjiga?“ premda od mene i nije očekivao da mu zaista mogu dati novosti i ta pitanja služila su samo da mu daju malo oduška zbog događaja i samih osoba. ,.Kada bi revolucija zaista bila u toku, revolucija onako kako je ja vidim, svi oni iz Komiteta morali bi da beže i da se kriju po tavanima: biskup, baron, a i apotekar Napoli. Onaj koji ti se čini najboljim, od ovih galantuomini, drži u kući dve vrste hleba: od griza za porodicu i od mekinja za mlade. Ponašaju se prema psima kao prema ljudima, a!i prema ljudima koji rade za njih ponašaju se gore nego da su psi. I imaju još hrabrosti da pričaju kao što pričaju: tiranija koju treba oboriti, sloboda…“
