Надежда Пурић Јовановић
Блуд је дело совјести : како су приказане жене у српској аутобиографско-мемоарској прози XVIII и XIX века
Друштво за афирмацију културе Пресинг, 2021, Младеновац
Када се осврћемо и изучавамо преисторију, антику, просветитељство, соцреализам, било који одсек историје и историје књижевности, ми то радимо између осталог и како бисмо увећали снагу антрополошке и литерарне самоспознаје, разумевање онога што се догађа сада и овде. И можда је једино разумевање оно које доноси разумевање пређеног пута који води у будућност и који се не завршава.
Ауторка у свом раду у уводном делу поставља шири план, најпре у контексту одређења жанра у оквиру којег је и тема којом се бави. Потом двама делима која су извор овог типа прозе и то у контексту европске књижевности просветитељства, једно ближе жанру аутобиографске прозе – Русоове Исповести, друго ближе роману, Лаклоове Опасне везе. Као активне учеснице и градитељке француске републике учених, у транзицији институције салона, жене су такву, конститивну улогу имале и у формирању ауторског лика у Исповестима.
У прегледу контекста, конструкта жанра и епохе просветитељства, важно је и ауторкино указивање на пионирско дело Мери Вулстонкрафт (мајке Мери Шели), Одбрана права жене (само годину дана касније, 1791. штампана је Декларација о правима жене Олимпије де Гуж).
Средишњи део рада је приказ жена у српској аутобиографској прози 18-19. века (Доситеј Обрадовић, Герасим Зелић, Симеон Пишчевић, Сава Текелија, Александар Пишчевић), у којем је такође дат осврт на однос документарности и литерарности у њима, с тим што ауторка наглашава „све литерарно у тим делима плод је случајности, а не намере јер њихова намера није да створе литерарно дело, већ да пруже слику о свом животу, о свом добу, да подуче“. Преглед ових дела од посебне је важности, јер изван теме рада пружа низ инспиративних увида о стању ума (очима ума; Доситеј), схватањима и животним фокусима тадашњих истакнутих протагониста наше културе и друштвеног, црквеног и војничког живота. Унутар својих класних, друштвених, сталешких и свих других улога сликајући своје аутопортрете (сижее својих живота), ови аутори указују се данашњим читаоцима у светлу маскулинитета који је увек самоподразумевајући. Окренути каријери, циљевима друштвене промоције, покретљивости, статусу, моћи, сведоци својих живота срећу се на том путу с женама с којима ступају у различите односе на основу чега сведочимо заправо рефлексијама о самим аутобиографима. Било да су смрвљени лошим позним избором супруге (Текелија), или да су плен сексуалне прождрљивости (А. Пишчевић), или пак у фону сакрализованих мајки и пријатељица (Доситеј) или моћне владарке (Зелић), жене су готово увек приказане као улога, увек су инструментализоване, оне су Друго. Уочљива је у овој прози апропо жена, дуализација туђе‒наше, те су чести описи странкиња, жена других поднебља и култура, било да се перципирају као супериорне, пожељне, било као дивље, егзотичне (рецимо док Текелија „фриволност госпођа у Бечу и Будиму прихвата као уобичајену, дотле су му обичаји, дакле народна традиција у Русији и Украјини недостојни“ НПЈ). И у духу времена, мемоаристи су видели света, крећу се, путују, сусрећу с другачијим природним и друштвеним пределима. У драматизацији односа према жени и у карактеризацији различитих протагонисткиња мемоаристи испољавају/сликају и сопствени карактер.
У патријархалној неравнотежи моћи, мало је места за бригу и очовечење Друге, најближи томе био је Доситеј. Они дају приказ женског света искључиво споља, и зачудо сем у супружанском односу, тај је приказ углавном сексуализован, чак и када није дат у контексту сексуалних веза, тиче се изгледа, оцене лепоте, привлачности и сл. Наравно, лик мајке очекивано је конвенционално узвишен, она је чуварка дома, ауторитет на пољу избора супруге, чежња уколико је рано умрла. „Тек као мајка, односно стуб породице, жена је могла да одлучује, и да поставља захтеве другима“ (НПЈ).
Сама лакоћа с којом је могуће извести било какву типологију из ове мемоарске прозе, говори о високом ступњу шематизованог погледа на већ инструментализовану улогу и место жена у тадашњем друштву (захваћеном увидима мемоариста). Тако стижемо и до типологије женских ликова које је ауторка извела: Мајка, Владарка, Супруга, Узорна жена, доброчинитељка, Љубавница, Зла жена, Експонат, Девојка.
Епоха припада ономе ко о њој сведочи, учествује, ипак, све чешће у реконструкцији епохе важну улогу има такозвани свакодневни живот: функционисање домаћинства, васпитање деце, исхрана, забава…
Јасна је веза женског карактера и епохе: женски живот није био на путу, у акцији, није био важан да се опише, присутан је посредно, у опису. У процепу приватног и јавног, питамо се и замишљамо како би описане жене описале исти догађај, сусрет, однос.
Током векова трајања и привилегије погледа мушке аристократије наспрам женског нетумачења, неприказивања, од просветитељског филозофског индивидуализма наовамо, питамо се колико и како се променио статус и приказивање женског лика-улоге…
Ауторка нам даје јасан увид у један важан корпус текстова епохе просветитељства држећи се чврсто теме, по страни од судова и квалификација, а ми сами постављаћемо питања, или доносити закључке, неко размишљати оком ријалитија. Њен стил је јасан и неоптерећујући, што је доказ да и оно што служи научној сврси може читаоцу пружити како директно тако и накнадно уживање у тексту.
Даница Вукићевић
