Милован Марчетић
Врата од ромора
Краљево: Народна библиотека Стефан Првовенчани, 2016. – 163. стране, цртеж на корицама Исидора Марчетић, поговор Бојан Васић.
АУТОРСКА БЕЛЕШКА
Правећи овај избор настојао сам да се држим оних критеријума који су, рекло би се, у оваквом послу уобичајени: (1) да у њега буду уврштене песме које, као њихов аутор, сматрам најбољим међу песмама које сам досад написао; (2) да избор покаже тематску, садржајну и формалну разноврсност, те разноврсност песничких средстава која сам у писању поезије користио од прве збирке до данас; (3) да истовремено доведе у хармонију гласове тих књига и да читаоцима све време буде „видљива“ она нит која показује да је све ове песме писао један песник, или боље рећи једна песничка свест.
Оно што није толико уобичајено јесте да сам, желећи да ова књига не буде само „избор“ већ и посебна, самосвојна песничка целина, мењао редослед песама унутар одабира из појединачних збирки и да сам, да бих теме песама учинио препознатљивијим и њихов језички израз економичнијим, или пак да бих, бар по моме мишљењу, песме учинио књижевно вреднијим, мењао и редослед стихова и речи унутар стихова, избацивао делове песама, стихове и појединачне речи или дописивао нове. Дакле урадио сам оно што песници после првог објављивања својих збирки најчешће не раде.
Целине избора назване су према насловима самих књига, са изузетком почетне, „Игре одраслих“, у којој је овај принцип изневерен, будући да су у њу уврштене песме из две збирке: 5 из Дана двадесет хиљада паса и 4 из Начина ишчезавања. Ово обједињавање је своје разлоге нашло у подударности времена када су једне и друге песме написане и у њиховим чисто песничким особинама.
Када су у питању појединачне песме, највеће промене извршене су у „Плачу прогнаних“, који је у овом избору објављен у верзији која има 15 стихова мање него што их истоимена песма има у збирци Ратно острво, у песми „Како препознати Гагауза“, из које је избачено 7, и у песми „Тренутак овај“, из које је избачено 5 стихова. Из „Химне ноћи“ избачена су 3 стиха, неке строфе су подељене у две строфе и неки дужи стихови у краће, а мењан је и редослед стихова. Пример песме у којој су дописивани нови стихови су „Владарске наруџбе“, посебно њена трећа строфа. Већ поменутих других, мањих измена много је више.
Песме на крају књиге, обједињене насловом „Различитости“, нове су највише по томе што досад нису објављене ни у једној књизи. По времену настанка, неке међу њима су, ипак, „новије“ а неке друге „старије“, будући да песму „Крај једног америчког филма“ и најновијих, „Различитости“ и „Није ти она највећи непријатељ“, дели размак од двадесетак година. Ако се овај „циклус“ посматра одвојено од целине књиге, сигурно је да ће у односу на њене друге делове тих шест песама деловати најмање међусобно повезано. Верујем, ипак, да оне, као избор из песама које досад нису објављене у збиркама, груписане овако и на овом месту, добро заокружују ову књигу, те да баш унутар ње успостављају своје међусобне везе.
Али, ма колико је било нужно да ова белешка буде написана, надам се да се њоме критичари и други читаоци, ако их буде, неће превише бавити, већ да ће пажњу посветити самим песмама, баш оваквим какве су сада.
М. Марчетић
ИЗ ПОГОВОРА
ПОСТМОДЕРНИСТИЧКИ СИМБОЛИЗАМ МИЛОВАНА МАРЧЕТИЋА
Овај избор песама подсећа нас и на то да нечијој поезији можемо приступити на више начина, истовремено нам сугеришући, или нас приморавајући, да изаберемо један од њих. Пре него прибегавању књижевно-историјској контекстуализацији или препуштању морфолошком сецирању песничке грађе, овај ауторски избор нам готово као императив испоставља потрагу за сликом јединствене стваралачке личности. Чини ми се да ни неутрална, позитивистичка контингенција набрајања чињеница ни потрага за најприхватљивијом апстракцијом јединственог стила не пружају кључ за разумевање целине песама пред нама. Милован Марчетић јесте, или је био, постмодерниста, али то пре значи да припада одређеном вектору у историјском времену него генерацији или стилу, као и то да је за потенцијално колективно одређење њега и његових књижевних исписника нужно признати управо њихово постојање као изразитих стваралачких индивидуалности. И летимичан поглед на опус пред нама сведочи о песнику који се готово из рукописа у рукопис мења, код којег је промена израза и употребљених средстава константна. Тако, о непоновљивости можемо говорити не само на нивоу опуса, већ и на микронивоу песничких циклуса и група песама.
Бојан Васић
О АУТОРУ
Милован Марчетић (1953, Приједор), песник, приповедач, уредник. Живи у Београду.
Досад су му објављене књиге песама: Дан двадесет хиљада паса (1982), Начини ишчезавања (1986), Без имена, без лица (1990), Ратно острво (2000), Мера душе – изабране песме (2002), Ташкент (2006), Jeux d’adultes – Igre odraslih (изабране песме и преводи тих песама на француски језик, 2008), Иза затворених очију (Едиција „Повеља“, Краљево 2010).
Књиге прича: Животи песника (1996), Мој Холивуд (2000), Прво лице (2003), Записи на снегу (2012).
Роман: Књига о Беуку (2014).
Приредио је књиге Земаљски дугови – Иво Андрић у причи (2012) и Путник са далеког неба – Милош Црњански у причи (2013).
И песме и приче уврштене су му антологије и изборе савремене српске поезије или прозе.
Књига песама Иза затворених очију објављена је 2015. године у македонском преводу, а роман Књига о Беуку ускоро ће изаћи у бугарском преводу, у Софији. Преводи песама и прича објављивани су му и у страним часописима и књигама избора из српске књижевности.
Добитник је награде „Горан“ за младе песнике (1982), награда „Милан Ракић“ (1991), „Скендер Куленовић“ (2007) и „Јефимијин вез“ (2011); за књиге прича добитник је награда „Кочићево перо“ (2001), „Стеван Сремац“ (2004) и „Бранко Ћопић“ (2004), те за причу „Излазак“ Андрићеве награде (2012).
Осамдесетих и деведесетих година уређивао је Књижевну реч, средином деведесетих покренуо и уређивао часопис Реч. Године 2005. покренуо је Београдски књижевни часопис.
Аудио запис представљања у Српском књижевном друштву, 21. октобар 2017. године:
