Svaki put, kada zastanem ispred velikih dvokrilnih vrata na kojima se nalazi poveća zlatna ploča na kojoj piše „Nadzorno veće“, srce mi zaigra. Nekakav osećaj moći i kontrole prostruji kroz mene i, kada uđem i smestim se, osećam se, slobodno to mogu reći, nekako bogovski!
Što se tiče samog prostora, kancelarija, svojom veličinom, ispunjava očekivanja koja su, prethodno, pojačana izgledom vrata. Ipak, sama unutrašnjost jeste skromna. Sasvim svedena: starinski drveni pisaći sto, koji bi u nekoj manjoj prostoriji delovao zastrašujuće, ovde se gubi među udaljenim zidovima i ispod previsokog plafona. Tu je par fotelja, nikada uznemiravana biblioteka i jedna sofa, vešto sakrivena u najdaljem ćošku. Svetlost tamo nikada ne zalazi i manje pažljiv posmatrač je ili ne bi primetio ili bi pomislio da se senke poigravaju sa njegovim vidom, izvodeći neke svoje nedokučive rituale.
Nema sumnje, sve ovo je smišljeno da iznenadi posetioca. Svako ko dolazi očekuje nešto sasvim drugo a nailazi na mene jednoga – tačkicu u prevelikoj prostoriji. Pogađate… ja sam to čuveno „Nadzorno veće“. Samo ja. Nema tu mnogo nauke: mnogo sam truda uložio, mnogo znoja prolio, izgradio sve ovo ni iz čega… pa zar da dozvolim da mi se na kvarno usele neki „članovi veća“ i da mi preglasavanjem sve upropaste!? Ma nema šanse! Nije da nema povremenih pokušaja ubacivanja. Bili su mi, skoro, neki, nije važno koji. Lepo sam im rekao da ja nisam ni autokrata, ni aristokrata ni diktator niti bilo šta što spada u oblast psihijatrijskih procenjivanja. To su samo njihove projekcije, zavisne od trenutno preovladavajuće filozofije ili društvene teorije. Jasno sam im stavio do znanja da je ovo moje životno delo; pošteno sam radio, izlagao se opasnosti da me uhvate i izbace iz „Inženjerske komore“, silne prepreke sam savladao, uradio sve u roku… Dobro de, malo kasnim sa papirologijom ali to je zato što se, na samom kraju radova, razboleh i prepustih taj deo nemapojmićima i prišipetljama. Ali, ruku na srce, to sada i nije važno. Sve manje-više fercera i koga je briga za prokletu tehničku dokumentaciju?
Nemojte da mislite da ne znam da sam, pošteno gledajući i sve promenljive uzimajući u obzir, težak karakter. Znam. Ali takav sam kakav sam. Greške su napravljene. Neke su ispravljive, neke nisu. Kad smo kod grešaka… otkriću vam da ne mogu nikako da si oprostim to što sam prihvatio rešenje po kome je omogućena samo jednostrana komunikacija. „Uštedećete!“ – rekli su. „Ionako vas niko neće slušati!“ – tvrdili su. „Malo misterije zagolicaće maštu!“ – ubeđivali su me. A tako bi mi prijalo da jednima, pa drugima, pa i još nekima, kažem da mali vidi na velikom samo ono što može da vidi! Da prestanu da ispiraju usta i mnome i mojim delom i zaostavštinom. Da me ne povlače više po časopisima, knjigama, pamfletima… To su obične nezahvalne napasti. Ako vam se ne dopada ovde – idite kod konkurencije. Mislite da je tamo bolje? Pih! Da znate ono što ja znam o njima… he-he, vrišteći biste pobegli tamo gde žive zmajevi! Ne sporim, upozoravali su me mnogi da takav pristup može značajno da mi smanji udeo na tržištu, da je potrebno da uložim i trud i sredstva u neku blještavu reklamnu kampanju, da prilagodim ili sasvim izmenim neke stubove organizacije, načine poslovanja, teorijske osnove… Pogotovu da ne budem tako primetno odsutan iz javnog života… Ali ne mogu još i time da se bavim. Staromodan sam – tu ste u pravu. Mislim da je tradicija odlučujuća i da nikakva dodatna šminka nije potrebna. Ko sam ne vidi uporedne prednosti našeg proizvoda – daleko mu lepa kuća! Pa nisam ja Srbin da ispravljam krive Drine! Nije u tome uspeo ni onaj, kako li se ono zvaše… daaaa… Anaksimeandar… a imao je mnogo manje saplitanja nego ja! Doduše, imao je i par opasnih ideja… ali sredilo se to, bogu hvala, samo od sebe.
I sad, na kraju, pitate me da li uočavam gde smo? Jasan li mi je istorijski trenutak? Vidim, ni za trenutak ne pomišljajte da ne vidim! Očigledno je da su se dešavanja, u priličnoj meri, otrgla kontroli. No, ne brine me toliko konkurencija koliko sve veći broj apstinenata! Pa zar je moguće da sve ovo što im je pruženo ne valja? Na kraju krajeva, na šta bi sve ovo ličilo da se ja nisam lično zauzeo? Mislim… možda nije sve idealno, ali ponavljam: naš je proizvod ubedljivo najbolji na tržištu!!! Ako izuzmemo poneko zastranjivanje – koje nema veze sa nama već sa ličnošću korisnika ili njegovim pogrešnim shvatanjem ideja i ciljeva – sve ostalo je utegnuto cakum-pakum! I kalendarski, i nutricionistički a, bogami, i praktično-teorijski! Ne kažem da nema mesta kritici: jesam malo žurio, jesam malo navrat-nanos birao kadrove, tačno je i da sam, onomad, sve bacio u vodu i pokrenuo drugu verziju cele priče… A da ni ne pominjem onu komisiju što je sastavih i što mi saplete junošu izvršnog direktora usred uvođenja novih ideja! Mlad je bio. Nezreo. Pun mladalačkog poleta i idealizma. Eh, izvinjavam se… Za prosutim mlekom nećemo plakati.
A svet je surov. Konkurencija je još gora. A, ipak, iako se slažemo oko toga – za greške svi krive samo mene. Niko više nema razumevanja za ideju, viziju, pregalaštvo, istrajnost… Što bi crni Luka rekao: „Nevolje na koje sam svik’o, buraze, ne kapira niko!“
Sasvim je jasno da ovo ne ide na dobro. Moraću nešto da preduzmem. Mali je sad pametniji, zreliji… Neće opet biti onako mekan. Možda ne bi bilo loše da ga, još jedared, pošaljem da ukaže na propuste i objasni određene uporedne prednosti. Veoma pouzdani izveštaji govore da je potrebno neka hladna srca ugrejati a neke usijane glave ohladiti… Razmisliću o tome i zbog toga moram ovako naglo da vas napustim! Valjaće da proverim neka važna projektna rešenja. Da, da, čeka me neverovatno ozbiljan posao!
Miloš Jaraković
