Marlen Haushofer: Mansarda



Marlen Haushofer Mansarda
Ima knjiga koje uhvate od prve i drže do poslednje rečenice.
Ima onih koje iznevere negde usput.
Ima onih koje ostavimo posle nekoliko strana ili redaka jer nisu vredne čitanja.
Roman Mansarda Marlen Haushofer spada u prve. Hvata odmah. Od onog, naizgled sitnog, neslaganja žene koja pripoveda i njenog muža.
Neslaganja između te žene i sveta u kome živi obeležavaju ovaj roman.
Neću tumačiti, tumačenje ubija. Naznačiću ono što mi je u ovoj knjizi važno. Po potrebi, parafraziraću njene delove kako bih joj se približio.
Roman se odigrava tokom osam dana, između nedelje i nedelje, a obavija oko događaja iz prošlosti. Taj događaj je presekao život žene i njene porodice i doveo do sloma njihovog malog sveta.
Događaj će se vratiti u njen život posredstvom rukopisa jedne mlade osobe koja je nekada bila ona. Rukopis će, u delovima, pristizati poštom, iz dana u dan.
Bio je to period gluvoće bez organskog uzroka, kada ono neznano biće u njoj nije želelo da čuje. Bilo je to htenje-da-se-bude-daleko-od-svega kao zamena za smrt.
Bio je to period izdajstva njenog muža koji nije imao snage da živi sa gluvom ženom pa ju je smestio u selo.
U tom selu, žena koja ne čuje će slušati čoveka koji urla svoju strašnu ispovest. Zapravo, udesiće lice da izgleda kao da sluša.
Ženi će se vratiti sluh isto onako bezrazložno kao što je nestao.
Ta žena mrzi buku, mrzi budilnik koji dan raznese nesnosnom zvekom pre nego što se nežno ušunjao u sobu.
Gluvoća je možda njen način da se suprotstavi buci.
Žena zazire od prevelike prisnosti, takva prisnost se okajava. U želji da bude daleko od svega,  povlači se na mansardu, u svet koji pripada samo njoj.
U svom utočištu crta insekte, ribe, reptile i ptice. Želi da nacrta pticu koja ne bi bila sama na svetu, što joj ne polazi za rukom.
Ovde ćemo stati. Ostalo je u knjizi.
Ta žena ne voli da bude potpuno shvaćena. Razumemo je. Biti shvaćen, znači biti uhvaćen.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail