„Ne, korona više nije naziv za virus. Korona je oznaka za nešto mnogo opasnije: pandemiju panike“, tako gospodin Zabadalo.
„Najnoviju među zdravstvenim panikama. Sećaš se, ne tako davnih: sida, ptičji, svinjski grip…“ tako gospođa Spadalo.
„Kako se ne bih sećao, još mi nisu pretvorili mozak u rešeto. Iako na tome svim silama rade. Uskoro će, kao protivnike poretka, hapsiti one koji pamte šta je bilo pre samo par sati, juče je već duboka prošlost.“
„Pritom, u svetu godišnje u saobraćajnim nesrećama pogine 1,25 miliona ljudi. I niko se zbog preterano ne uzbuđuje.“
„Uvode opsadno stanje zbog bolesti kod koje 80 odsto zaraženih ima blage simptome, 15 teške a 5 odsto je u kritičnom stanju. A nadigli su dreku kao da će svako ko samo izgovori reč korona pasti na mestu mrtav“, žesti se gospodin Zabadalo.
„Koliko uspevam da razaberem, kada ubija, taj virus ne ubija samostalno već u saučesništvu sa drugim od ranije prisutnim bolestima“, primećuje gospođa Spadalo.
„Sećaš se knjige Suzan Sontag Bolest kao metafora?“
„Kako se ne bih sećala. Ni meni još uvek nisu popili mozak. Trebalo bi je ponovo pročitati. I dopisati. Bolest jeste metafora.“
„Kakva je metafora naša korona?“
„Ne samo korona. Primećuješ da se zdravstvena panika širi povodom zaraznih bolesti?“
„Da, to je tačno.“
„Kako postajemo plen zaraznih bolesti?“
„Tako što nam ih prenose oni sa kojima smo u dodiru.“
„Strah od zaraze je, dakle, strah od dodira. Onaj drugi je prenosilac, opasnost po život i zdravlje, i treba ga držati na sigurnom odstojanju.“
„Da, možda upravo strah i potreba za bezbednim odstojanjem pokreću zdravstvene panike.“
„Čini mi se da tu ima još nešto.“
„Uvek u svemu ima još nešto. Na šta ciljaš?“
„Prihvatamo li da su bolest i smrt neodvojivi deo našeg postojanja?“
„Pa, baš i ne želim da se razbolim. Niti mi se žuri sa umiranjem.“
„Naravno da ne želiš. I naravno da ti se ne žuri, ali je ljudski organizam podložan propadanju kao i sve drugo. I ima svoj vek trajanja i upotrebe. Naša panika je naše odbijanje da se s tim pomirimo. To mu je tako“, zaključuje gospođa Spadalo.
„A sada bismo mogli da se bacimo na te palačinke“, trlja ruke gospodin Zabadalo. „Nadam se da nisu zarazne.“
(Simonides)
