Italo Kalvino
Kamen preko svega
Svetovi 1996, 179 str.
Prevod sa italijanskog: Marija Radovanov-Mattioli
Danas, međutim, što više autorova figura zauzima prostora, to se više prazni svet njegove predstave; potom se i autor prazni, ostaje praznina na sve strane.
Usamljenik u Parizu
- Reći ću to bolje: potrebno je da neko mesto postane unutrašnji pejzaž, da bi se u njemu nastanila mašta i da bi od njega načinila svoje pozorište. (str. 8)
- … svaka promena koja se odigra ima odmah za sobom hor komentatora spremnih da je pribeleže. (str. 8)
- Nekada niko nije znao kako uživo izgledaju zaista popularni pisci, bili su samo ime na naslovnoj stranici i to im je davalo vanrednu privlačnost. Gaston Lero, Moris Leblan (da se zadržimo kod onih koji su doprineli širenju mita o Parizu među milionima ljudi) bili su izuzetno popularni pisci o kojima se ništa nije znalo; bilo je pisaca, još popularnijih, čije se čak ni kršteno ime nije znalo, samo inicijal. Uveren sam da je to idealan uslov za pisca, da je blizu anonimnosti: baš tada se razvija najveći piščev autoritet, kada je pisac bez lica, bez prisutnosti, te celu sliku zauzima svet njegove predstave. Kao Šekspir, čiji nijedan portret nije ostao da nam pomogne da shvatimo kakav je bio, niti ijedna činjenica koja bi uistinu mogla da nam razjasni nešto o njemu. Danas, međutim, što više autorova figura zauzima prostora, to se više prazni svet njegove predstave; potom se i autor prazni, ostaje praznina na sve strane. (str.12)
- Mora da se sada nešto promenilo, dobro pišem samo na mestu koje je moje, s knjigama nadohvat ruke, kao da mi je uvek potrebno da se savetujem ne znam ni sam o čemu. Možda to nije zbog samih knjiga, već zbog neke vrste unutrašnjeg prostora koji one oblikuju, gotovo da bih sebe da poistovetim sa svojom idealnom bibliotekom. (str. 13)
Kamen preko svega
- … treba pripremiti čoveka da bude svestan da nije manje čovek ako su njegove bitke beznadežne, da se ljudsko dostojanstvo postiže načinom na koji se čovek suočava sa životom, čak i ako bude poražen. (str. 68)
- U odnosu prema Istoriji Pasternak nastavlja Tolstojevu polemiku: istoriju ne stvara nekolicina velikih ljudi, ali ni mnoštvo malih ljudi; istorija se kreće poput biljnog carstva, poput šume koja se s proleća menja. Odatle proističu dva bitna aspekta Pasternakove koncepcije: prvi je pripisivanje svetosti istoriji, viđenoj kao veličanstveno biće, trancendentno za čoveka, zanosno i u svojoj tragici; drugi je jedno implicitno nepoverenje u ljudsko delanje, u građenje sopstvene sudbine, u svesno menjanje prirode i društva; Živagovo iskustvo vodi do kontemplacije, do isključivog traganja za unutrašnjim savršenstvom. (str. 82)
Dijalog dva pisca u krizi
- Sociologija se ili ograničava na sakupljanje brda podataka koje je nemoguće sumirati, odnosno na reprodukciju na hartiji one ljudske magme koju nastoji uzaludno da dešifruje, ili, kada predlaže sintetičke definicije, to čini vršeći pritisak na stvarnost, ne manje proizvoljan od onog kojeg bi vršila književnost, isključujući sve ono što ne doprinosi potvrdi sopstvene teze. (str. 104)
Kibernetika i fantazme
- A ja sam se ocećao kao neko ko je usled nesporazuma završio među osobama koje se bave poslom sa kojim nemaju veze: književnost kako sam je ja poznavao bila je serija upornih pokušaja da stavim jednu reč pored druge sledeći izvesna određena pravila, ili češće pravila ne određena, niti odrediva, nego izvodiva iz serije primera i protokola, ili pravila koje po potrebi određujem, odnosno koja sam izvukao iz drugih pravila koja slede drugi; a u tim se operacijama osoba ja, eksplicitna ili implicitna, deli na različite figure, na ja koje piše i ja koje je napisano, na empirijsko ja koje stoji iza leđa onom ja koje piše i na mitsko ja koje služi kao model ispisanom ja. Autorovo ja se pri pisanju razlaže: takozvana „ličnost“ pisca je unutar čina pisanja, ono je proizvod i način pisanja. (str. 130)
- … ono što će nestati jeste figura autora, tog lika kojem se i dalje pripisuju funkcije van njegove nadležnosti, autora kao izlagača sopstvene duše na permanentnoj izložbi duša, autora kao korisnika natprosečno receptivnin čulnih i interpretativnih organa, autora, tog anahronog lika, nosioca poruka, upravnika svesti, govornika na predavanjima kultrunih udruženja. Bilo bi apsurdno ako ovom ritualu kog vršimo ne bismo pripisali smisao pogrebne ceremonije kojom ispraćamo u donji svet figuru autora i slavimo večno vaskrsavanje književnog dela, ako ne bismo mogli da u naš sastanak unesemo nešto od veselja pogrebnih gozbi, na kojima su drevni ljudi ponovo uspostavljali vezu s onim što je živo. (str. 131)
- Mit je skriveni deo svake priče, podzemni deo, neistražena zona, jer još uvek nedostaju reči koje bi mogle donde da dospeju. Za pričanje mita nije dovoljan pripovedačev glas na svakodnevnom plemenskom skupu; potrebna su posebna mesta i epohe, zatvoreni skupovi; reč nije dovoljna, potrebno je da s njom saučestvuje jedno mnoštvo polivalentnih znakova, odnosno ritual. Mit osim u rečima, živi i u tišini; naslućuje se prisustvo prećutanog mita u profanom pripovedanju, u svakodnevnim rečima; to je jezička praznina koja usisava reči u svoj vir i daje bajci oblik. (str. 134)
Nivoi stvarnosti u književnosti
- Sve ovo me malo-pomalo približava srcu problema: naknadnim slojevima subjektivnosti i uobrazilje koje možemo da prepoznamo pod imenom autora, raznim ja koje sačinjavaju onoga ja koji piše. Preliminarni uslov ma kog književnog dela je ovaj: osoba koja piše mora da izmisli onaj prvi lik koji je autor dela. Da neka osoba uloži svu sebe u delo, to je fraza koja se često izgovara, ali ne odgovara nikada istini. Uvek je samo jedna projekcija sebe samog ono što autor stavlja u igru pri pisanju, i može da bude projekcija jednog istinskog dela sebe samoga, kao i projekcija nekog zamišljenog ja, neke maske. Pisanje svaki put pretpostavlja izbor nekog psihološkog stava, nekog odnosa prema svetu, nekog postavljanja glasa, nekog homogenog zbira jezičkih sredstava i podataka iz iskustva i utvara mašte, ujedno – stila. Autor je autor ako ulazi u ulogu poput glumca i poistovećuje se sa tom projekcijom sebe samog u trenutku dok piše. (str. 161-162)
Odlomke priredio Miloš Jaraković
