Ibrahim Hadžić
Šta reče?
Partizanska knjiga, 2023.
SVE ŠTO ŽIVI IMA SVOJ ODGOVOR
Ova knjiga počinje i završava se mudrošću (Voda prolazi, a kamenje ostaje //E, teško se kamenju kobrljat), i zar to nije za čitaoca/čitateljku upravo ono što traže i očekuju od našega pisca; on/ona će ovo obilje sapeto u knjigu pre/uzeti u formi, posudi mudrosti. Mudrost nije pretenciozna, nije teška, jednostavna je i lekovita, prijemčljiva… Nasmejana.
Obilje tema, interesovanja, pogleda, situacija, mesta, prizora, obrta, ludosti, sitnih podlosti, vidova i lica prirode, životinja (konji, divlje guske, lejlek=roda, sivulja…), biljaka, posebno divljih krušaka.
Susreti s ljudima, najčešće nasumični i najčešće s nepoznatima, predstavljaju poseban veliki revir ovog živog književnog organizma, ove kolonije.
Imenovanja stara, imenovanja nova: stotinu naziva za sneg, mnoštvo imena za (rožajski) obrok, zaboravljene reči (guvno, stožer, krstina, nalča, pljeva…), mentalitetske šifre Crnogoraca, Rožajaca, Turaka/Vlaha, seljaka-građana, komunista, zadrugara, definisana priviđenja,
Predmeti: baterija, tranzistor, gusle, kuglager, česma-odlivak-čudakovog-tela, ograda od testera, klepsidra, elegantni kaput koji prevazilazi čoveka, probijaju se i traže svoje pravo da budu opisani, izrađeni rečima, dodati, rasklopljeni sa svojim svojstvima u našim životima.
Naši zaključci o drugima, tuđi zaključci o nama (trkačica na Adi koja misli da je IH slepac a on u rupi bere gljive) varavi su, nepouzdani, često netačni i to je važna lekcija: šta vidiš, a šta je iza, ko je iza tela (staračkog, prosjačkog, pijanačkog, klošarskog, jurodivog, devojačkog, prijateljevog, staračkog, dečjeg…) i šta nam može reći to telo. Često, mudrost. Najčešće neočekivano, u obrtu, od početnog statusa, zatečenog stanja, zamrznute situacije, predstave o, do tog mikroraspleta; svaki je čovek taj, izabrani, i on će progovoriti ovde, reći će šta ima. Možda i otpevati čistim baritonom.
U pseudonaučnom diskursu mogli bismo izvući sistematizaciju: na primer mesta gde se odigravaju susreti, razmena, izlivanje reči, razgovor, situacije, izjave, iskazi: Rožaje, Beograd, pijaca, pekara, trg, obala reke, zgrada, dvorište, kuća, planina, autobusko stajalište, autobus, prodavnica, podrum, terasa, čajdžinica, bajka, mitovi lokalni kao opšti, Ada ciganlija, šuma, majstorska radnja; na primer, sećanje: na devojčicu Romkinju perjarku koja se iznenada pojavila, iz pedesetogodišnjeg zaborava, na detinjstvo i decu u njemu (mali Fešo najmanji od svih, ali najpametniji, preminuli pa u Taškentu vaskrsli drug, Nurko), na zemljake, rođake (braća koja mere dubinu hladnoće rodnog mesta);
Usred pojava, ljudi, predmeta, krije se i otkriva socijalni okvir, prizori koji osvetljavaju društvenu stratifikaciju i često jasnu svest aktera koji su na niskoj razini društvene moći (autobuski muzičari)
Slike/scene čiste groteske, savršene za pozorišno uprizorenje: doktor prirodnih nauka u nemilosrdnoj ogorčenoj borbi ubija sićušnog poljskog miša u kući; hladnokrvni recitator na bini i zapenušana konjska mokraća; pijanac koji iz ležećeg položaja prelazi u akademsku pozu; klošar s iznenadnim razgovetnim pozdravom; psihijatrijski igrokaz depresivaca i pismo o starenju; šumski porno i njegov duhoviti gledalac; lutkar u mokrim pantalonama koji je nadjačao glas naše Svetlane na aerodromu…
Potencijal simboličkog izražava se kroz materijalizovane odnose, susrete, reči, možda stopostotno verodostojne priče (ili ne) koje nemaju nužno jasnu poentu već imaju unutrašnji agon i energiju odakle proističe često neočekivan obrt-zaključak-uvid, ili samo privilegovani iskošen pogled (iskošeni portreti, portreti iskošenog, prefinjeni portreti) koji izaziva emotivnu reakciju. I najčešća emocija koju bude ovi ljudi marinirani sećanjem: toplina oko srca.
I dve najpotresnije sudbine, dva zadrugarska islužena konja koja bivši zadrugar ne može da hrani (Makartur i Zekan), i smrtni ishod lepote, radosti i mladosti (Terasa), poetične su i tragične, dostojne najvećih majstora pripovedanja. Kakvim nam se ukazao ovde, Ibrahim Hadžić.
Danica Vukićević
