Tržište je, tako sam naučio od svoje majke, mračna i zlokobna mašinerija koja samelje i proguta po stotinu sudbina na svakog srećnika koga nagradi. Generacija moje majke imala je izrazito premoderan stav prema tržištu; na tržištu uspevaju samo pokvarenjaci. Za marljiv rad nema sigurne nagrade na ovome svetu; ali opet, bez marljivog rada nikakve nagrade neće ni biti, osim dakako u slučaju tih pokvarenih „hohštaplera“. Bio je to mentalni okvir potcrtan omiljenim piscima: Hardi, Golsvordi, tragički naturalisti.
Otuda i glupa istrajnost s kojom prilazim svojim sitnim projektima, evo još i danas. Tvrdoglavo verujem da je trud sam po sebi dobar, bez obzira da li se njime postižu ili ne postižu merljivi rezultati. Kad bi se osvrnuo na moj život, neki ekonomski racionalista samo bi se osmehnuo i zavrteo glavom.
„Svi smo mi igrači na globalnom tržištu: ako se ne takmičimo, crno nam se piše. Tržište je ovo gde smo sada, gde smo se zatekli. Kako smo ovamo dospeli, to ne smemo da pitamo. Kao da smo rođeni u svetu koji nismo sami birali, od neznanih roditelja. Ovde smo, to je sve. Sada nam je suđeno da se takmičimo.
Za prave vernike u tržište, besmislica je ako kažeš da ne nalaziš nikakvo zadovoljstvo u takmičenju sa svojom ljudskom sabraćom pa bi se radije povukao. Slobodno se povuci ako želiš, kažu oni, ali nemoj misliti da će to učiniti i tvoji suparnici. Čim odložiš oružje, bićeš ubijen. Neumitno smo zatočeni u borbi svih protiv svih.
Ali tržište zacelo nije stvorio Bog – Bog ili Duh Istorije. A ako smo ga stvorili mi, ljudska bića, zar ne možemo da ga razgradimo i iznova sagradimo u nekom milosrdnijem obliku? Zašto svet mora da bude gladijatorska arena u kojoj ubijaš da te ne bi ubili, a ne, recimo, uzavrela saradnička košnica ili mravinjak?
Dnevnik loše godine
S engleskog prevela Arijana Božović
Paideia, 2009.
