Internet glasilo za umetnost, kulturu i društvena pitanja
„Spadam s nogu. Skapavaj na poslu, dirinči po kući, gnjavi se po prevozu. Čisti, peri, kuvaj, peglaj. Idi na posao, vrati se s posla. I tako iz dana u dan“, žali se gospođi Spadalo komšinica Jadalo.
„Zvuči kao neka pesma. Zašto me pokušaš da je otpevaš? Biće ti lakše. Kažu da pesma olakšava duši“, primeti gospođa Spadalo.
„Nije meni do pevanja“, sumorno će gospođa Jadalo. „Da mi je da jednom odem pod zemlju pa da se tamo ljudski odmorim.“
Kažu da svaka posledica ima svoj uzrok. Što znači da svaki uzrok ima svoju posledicu. Nerazdvojni su kao kakav strasno zaljubljeni par.
Da li uzrok prethodi posledici ili posledica priziva uzrok? duboko se zamislio gospodin Zabadalo. Kada se gospodin Zabadalo duboko zamisli poprimi staklast pogled, a uši mu se načulje kao kakvi radari, spremni da uhvate svaku misao koja im se nađe u dometu.
Po propasti komunizma, drug Nabadalo je prešao u najstrožu ilegalu. Zabarakadirao se u svoj stan, odbijao da ima bilo kakvog posla s najcrnjim reakcionarnim vremenom koje je nastupilo.
„Čim je pao Zid, znao sam da će se loše završiti. Kuća bez Zida nema na čemu da stoji.“
Ima ona Brehtova*:
„Ajkulama umakoh,
Tigrove poubijah,
Požderaše me
Stenice.“
Kaza gospođa Spadalo.
„Tako mu je to. Živimo u doba stenica!“ uskliknu gospodin Zabadalo.
„Svet je, mahom, naseljen voajerima i egzibicionistima“, primećuje gospodin Zabadalo na stanici gradskog prevoza.
Gospodin Zabadalo je stekao mnoge uvide na tom mestu.
Poverava, telefonski, svoju pomisao gospođi Spadalo.
„Društvene mreže su poklon s neba i za jedne i za druge“, kaže gospođa Spadalo dok priprema sutlijaš. Što se nje tiče, uvid je proveren i overen.
Šta li će, međutim, na to kazati drug Nabadalo?
Ko je drug Nabadalo?
Saznaće se kada za to dođe vreme.
(Simonides)
„Ima onih koji bi sopstveni egocentrizam da poture kao individualizam”, kaže gospodin Zabadalo gospođi Spadalo.
„Znam takve kao zlu paru“, kaže gospođa Spadalo gospodinu Zabadalo. „Za njih ne postoje drugi ljudi, sa sopstvenim željama, potrebama, ciljevima, strahovima, nadama, pravima, radostima, nevoljama.“
U šetnji šumom, gospođa Spadalo i gospodin Zabadalo naiđoše na udubljene ispunjeno raznoraznom plastikom.
„Evo čovekovog traga. Gde je čovek, tu je i đubre. Čovek bi se mogao odrediti kao životinja koja proizvodi planine đubreta. Bila bi to najtačnija definicija ljudskog bića“, reče gospođa Spadalo.
Dok je cunjao između rafova, nabadao po policama jednog ovećeg marketa, gospodina Zabadala je strefilo prosvetljenje. Tako je to išlo kod gospodina Zabadala, prosvetljenja bi ga strefila u različitima vremenima, na različitim mestima.
Prispeo je na ovaj svet jednog kišnog junskog jutra. Gospodin Zabadalo.
Nameran da svuda zabode svoj nos, naročito tamo gde mu nije mesto.
Rad da se pozabavi onim što ga se nimalo ne tiče.
Dok svet hita, gonjen svojim poslovima, ne obazirući se ni levo, ni desno, gospodin Zabadalo sve nešto zastajkuje, sve se nešto osvrće, sve mu je nešto neobično, sve se nečemu čudi.
Hteo bi da ustanovi kako stoje stvari na ovom svetu, ali odistinski, ne onako kako se predstavljaju. Kopka ga ono što se iza predstave skriva.
Tamaneći paradajz, gospodin Zabadalo je došao do sledećeg otkrića:
