Odglavinjao sam u pepeljasto, nakiselo predvečerje. Smucao sam se sporednim, vijugavim uličicama, ono najbolje je uvek zavučeno.
U prethodnom životu sam se tek prebacivao s mesta na mesto. Proždirao prostor koji nisam mogao da poništim. Prostor je sada poprimio zapanjujuću gustinu, ali me nije ni pritiskao, ni stešnjavao.
Našao sam se u uličici gotovo istovetnih dvospratnih dvorišnih kuća. Ni sirotinjskih, ni raskošnih. Žive li u njima istovetni dvorišno-dvospratni ljudi?
Pažnju mi je privukla tabla na jednoj kapiji. Svetlucala je zelenkastom svetlošću. Šta bi to moglo biti? Priđoh da pogledam.
Najavljivala je predavanje, naslovljeno sa: Kako pocepati stvarnost?
Bilo je navedeno i ime predavača. Pažnja mi je kliznula preko tog imena, nije mi ništa značilo.
Slabo sam pamtio imena. Bila su nevažna, prilepljena tuđom namerom, ne izabrana voljom onih na koje se odnose. Pod tim i tim imenom, kaže se. I to je zaista pod. Ime se nosi, kao i svaki drugi teret.
Pocepati stvarnost? Šta li mu je pa to? Mogao bih da svratim kada me je put već naneo. Baš da vidim šta ću čuti. Nisam u ljubavi sa stvarnošću. Olabavio bih njen stisak kada već ne mogu da je satrem.
Stigao sam u pravi čas, tik pred naznačeni početak.
Pritisnuo sam zvono na ulazu. Na kapiji je bljesnuo ljubičasti natpis: Kroči, ne oklevaj!
U omanjem predvorju nisam zatekao nikog. Obreo sam se u prohladnoj prostoriji sa drvenom katedrom i drvenim stolicama. Podsećala me je na nešto ali nikako da otkrijem na šta. Bilo je to duboko zatrpano sećanje iz nekih davnih vremena. Zbog nečeg kao da sam očekivao mišje rupe u zidovima, one iz crtanih filmova. I paučinu po uglovima. Nije bilo ni rupa, ni paučine.
Prebrojao sam prisutne, bilo ih je sedmoro. Nije bilo razloga da brojim, nije imalo nikakve važnosti, ali sam to učinio. Brojevi su me uzeli pod svoje još u prethodnom životu. I nisu me puštali.
Knjiga Gi Debora „Društvo spektakla“ (Guy Debord La Société du spectacle), Anarhistička biblioteka, prevod Aleksa Golijanin, objavljena je pre pedeset godina. Život je otad postao još spektakularniji.
Vitold Gombrovič
Tržište je, tako sam naučio od svoje majke, mračna i zlokobna mašinerija koja samelje i proguta po stotinu sudbina na svakog srećnika koga nagradi. Generacija moje majke imala je izrazito premoderan stav prema tržištu; na tržištu uspevaju samo pokvarenjaci. Za marljiv rad nema sigurne nagrade na ovome svetu; ali opet, bez marljivog rada nikakve nagrade neće ni biti, osim dakako u slučaju tih pokvarenih „hohštaplera“. Bio je to mentalni okvir potcrtan omiljenim piscima: Hardi, Golsvordi, tragički naturalisti.
Očev pogled je bio zažagren. Goreo je od nestrpljenja. Volim kada je takav.
Nićifor Ninković
„Sve je to utkano, ti sati i minuti, reči i brojevi na sve strane, rekao je, železničke stanice, autobuske linije, taksimetri, sigurnosne kamere. Sve se to tiče vremena, glupavog vremena, ništavnog vremena, tiče se ljudi koji proveravaju časovnike i druge naprave, druge podsetnike. 
Prvom milioneru je dunulo da se zavuče u frižider i tako zaledi rak dok se ne otkrije lek. Posle je stvar procurela, znate već kako to ide. Onda se odmah pojavio Cancer-Kelvinator Inc, na inicijativu H. B. Nidema, predsednika upravnog odbora South-Kelvinatora iz Ist Hartforda, Konektiikat, uz saradnju gospodina Viljema V. Sebsona, bivšeg predsednika Majestic Television Co, iz Nju Džersija (rak jetre) i Sema Kaplana, komercijalnog direktona Movies Co. uz Los Anđolesa, Kalifornija (rak grla). Veliki hangari u kojima su smešteni frižideri sa milionerima i odakle ih povremeno vade da bi prisustvovali raspravama o hitnim poslovima — a u tom cilju ih prethodno razlede u parnim kotlovima, iz kotlova pravac šljaka, sa šljake pravac iglo.
19. decembar 1914.
