Аутобиографија
Родила сам се у Новом Саду 4. октобра 1893, као ћерка књижевника др Милана Савића и Јулке рођене Давидовац. Основну школу и класичну гимназију свршила сам у Новом Саду, где сам положила и испит зрелости. Од раног детињства мој отац ми је уливао љубав и дивљење према старој Хелади, уводећи ме у грчку митологију, у Хомера, па у Плутарха; и мада сам врло рано научила и модерне језике (немачки, француски, енглески, донекле и италијански), и ушла дубоко у књижевност модерних народа, тако да сам већ 1906. преводила Шелија, а 1909. својим есејом и преводима увела Емила Верхарена у српску књижевност (Брaнково коло) – ипак је за мене био једини природни и могућни пут да, после матуре, пођем на класичну филологију. Њу сам студирала у Бечу, где сам радила као ђак професора Радермахера. У то време 1911. преводила сам Пиндара […] Нажалост, мој велики семинарски рад, који би се врло лако могао проширити у докторску дисертацију – De Pseudoplutarchi libello de fluviis –изгубљен je у почетку рата, а нисам га могла обновити, јер нисам имала могућности да одем у средину где бих нашла потребну литературу. Године рата провела сам у Новом Саду, и за то време највише сам читала грчке и латинске писце. После рата, морала сам да упишем два семестра на београдском универзитету (мада сам имала осам бечких семестара) да бих стекла право да дипломирам тако да сам дипломски испит положила тек јуна год. 1920. Постављена сам затим за суплента новосадске женске гимназије, а кад сам се, идуће године, удала за г. Хасана Ребца, прешла сам у Београд, и тамо сам, све до јесени г. 1930, предавала као професор на III женској гимназији. У то време тек су се сређивали семинари и библиотеке у Београду; ни Класични семинар ни Универзитетска библиотека нису имали ни комплетна Тојбнерова издања античких писаца, тако да онај који није имао своју личну велику библиотеку, или могућности да иде у иностранство, није могао ни помишљати на системски рад из класичне филологије и ја сам се у то време бавила претежно чистом књижевношћу. Да бих илустровала овај период свога рада, прилажем збирку песама Вечери на мору и известан број својих есеја (због уводног есеја прилажем и свој превод Манових новела): господа референти ће се моћи уверити да сам и у песмама свагда била пропагатор хеленизма, а да су ми есеји, иако немају научну форму, у суштини ношени научним духом; јер, при сваком духовном раду, моја је једина тежња најдубље могућно продирање до крајње истине, па била она естетска или историјска. Срећом, 1928, а нарочито 1929. г. прилике у београдским библиотекама су се знатно поправиле, и ја сам се тада решила поново на оно што нисам никада заборављала, и што ми је свагда и било најдраже: на научни рад из класичне филологије, те сам 1929. почела да скупљам материјал за своју студију о Орфизму, платонизму, неоплатонизму… Када је, у јесен 1930, мој муж изабран за в. д. у Скопљу, прешли смо овамо, а ја као професор на женској гимназији. Међутим, ускоро сам се примила да као хонорарни наставник предајем класичну филологију на овдашњем факултету. Тачније: нешто више од године дана била сам додељена на рад факултету, али сам у пролеће 1932. поново упућена у гимназију, те сам отада на факултету предавала као хонорарни наставник. Јуна 1932, кадаје пензионисан већи број жена професора чпји су мужеви заузимали неки виши положај, пензионисана сам и ја, али сам на факултету и даље радила хонорарно. У пролеће 1932. предала сам дисертацију, а октобра исте године, пошто је примљена, бранила сам је на београдском универзитету, пред референтима господом… (Претплатонска еротологија, Скопље, 1932). Пошто сам је штампала, промовисана сам 18. фебруара 1933. за доктора филозофије.
У пролеће 1933. враћена сам у активну службу и постављена на Велику медресу. Моју молбу да ме поново додели на рад факултету, начелник за ср. наст. г. Балубџић категорички је одбио. Покушала сам за неколико месеци да радим и у медреси, и на факултету, али сам увидела да то не бих могла чинити без штете и за једну и за другу дужност, а најзад и за своје здравље. Тако сам била приморана да се одрекнем рада на факултету, те сам у јесен 1933. поднела оставку на положај хонорарног наставника скопског факултета, после две и по године рада који ми је био необично драг, мада сам га радила под доста тешким условима, упоредо или са радом на тези, или са радом у некој средњој школи. У међувремену, штампала сам неколико научних студија: 1933. Љубав у филозофији Спинозиној, где проучавам античке подлоге љубавне идеологије великог филозофа; 1934. студију Мистична и трагична љубав код Грка (која ће ове године изаћи и на немачком језику), а ових дана излази из штампе студија Платонска и хришћанска љубав, у ствари, предстудија за II део моје књиге, њу ћу за који дан додати. Како је сада овдашњи Факултет био у могућности да распише конкурс за доцента класичне филологије, то сам решила да се и ја пријавим за њ, јер би ми било драго да се вратим моме раду.
Др А. Савић Ребац
(Рукопис концепта биографије писане поводом конкурса за избор у звање доцента Филозофског факултета у Београду пронађен у рукописној заоставштини, први пут објављен у књизи Античка естетика и наука о књижевности / Аница Савић Ребац, приредила Даринка Зличић, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1985, стр. 219-221)
Autobiografija
Rodila sam se u Novom Sadu 4. oktobra 1893, kao ćerka književnika dr Milana Savića i Julke rođene Davidovac. Osnovnu školu i klasičnu gimnaziju svršila sam u Novom Sadu, gde sam položila i ispit zrelosti. Od ranog detinjstva moj otac mi je ulivao ljubav i divljenje prema staroj Heladi, uvodeći me u grčku mitologiju, u Homera, pa u Plutarha; i mada sam vrlo rano naučila i moderne jezike (nemački, francuski, engleski, donekle i italijanski), i ušla duboko u književnost modernih naroda, tako da sam već 1906. prevodila Šelija, a 1909. svojim esejom i prevodima uvela Emila Verharena u srpsku književnost (Brankovo kolo) – ipak je za mene bio jedini prirodni i mogućni put da, posle mature, pođem na klasičnu filologiju. Nju sam studirala u Beču, gde sam radila kao đak profesora Radermahera. U to vreme 1911. prevodila sam Pindara […] Nažalost, moj veliki seminarski rad, koji bi se vrlo lako mogao proširiti u doktorsku disertaciju – De Pseudoplutarchi libello de fluviis –izgubljen je u početku rata, a nisam ga mogla obnoviti, jer nisam imala mogućnosti da odem u sredinu gde bih našla potrebnu literaturu. Godine rata provela sam u Novom Sadu, i za to vreme najviše sam čitala grčke i latinske pisce. Posle rata, morala sam da upišem dva semestra na beogradskom univerzitetu (mada sam imala osam bečkih semestara) da bih stekla pravo da diplomiram tako da sam diplomski ispit položila tek juna god. 1920. Postavljena sam zatim za suplenta novosadske ženske gimnazije, a kad sam se, iduće godine, udala za g. Hasana Rebca, prešla sam u Beograd, i tamo sam, sve do jeseni g. 1930, predavala kao profesor na III ženskoj gimnaziji. U to vreme tek su se sređivali seminari i biblioteke u Beogradu; ni Klasični seminar ni Univerzitetska biblioteka nisu imali ni kompletna Tojbnerova izdanja antičkih pisaca, tako da onaj koji nije imao svoju ličnu veliku biblioteku, ili mogućnosti da ide u inostranstvo, nije mogao ni pomišljati na sistemski rad iz klasične filologije i ja sam se u to vreme bavila pretežno čistom književnošću. Da bih ilustrovala ovaj period svoga rada, prilažem zbirku pesama Večeri na moru i izvestan broj svojih eseja (zbog uvodnog eseja prilažem i svoj prevod Manovih novela): gospoda referenti će se moći uveriti da sam i u pesmama svagda bila propagator helenizma, a da su mi eseji, iako nemaju naučnu formu, u suštini nošeni naučnim duhom; jer, pri svakom duhovnom radu, moja je jedina težnja najdublje mogućno prodiranje do krajnje istine, pa bila ona estetska ili istorijska. Srećom, 1928, a naročito 1929. g. prilike u beogradskim bibliotekama su se znatno popravile, i ja sam se tada rešila ponovo na ono što nisam nikada zaboravljala, i što mi je svagda i bilo najdraže: na naučni rad iz klasične filologije, te sam 1929. počela da skupljam materijal za svoju studiju o Orfizmu, platonizmu, neoplatonizmu… Kada je, u jesen 1930, moj muž izabran za v. d. u Skoplju, prešli smo ovamo, a ja kao profesor na ženskoj gimnaziji. Međutim, uskoro sam se primila da kao honorarni nastavnik predajem klasičnu filologiju na ovdašnjem fakultetu. Tačnije: nešto više od godine dana bila sam dodeljena na rad fakultetu, ali sam u proleće 1932. ponovo upućena u gimnaziju, te sam otada na fakultetu predavala kao honorarni nastavnik. Juna 1932, kadaje penzionisan veći broj žena profesora čpji su muževi zauzimali neki viši položaj, penzionisana sam i ja, ali sam na fakultetu i dalje radila honorarno. U proleće 1932. predala sam disertaciju, a oktobra iste godine, pošto je primljena, branila sam je na beogradskom univerzitetu, pred referentima gospodom… (Pretplatonska erotologija, Skoplje, 1932). Pošto sam je štampala, promovisana sam 18. februara 1933. za doktora filozofije.
U proleće 1933. vraćena sam u aktivnu službu i postavljena na Veliku medresu. Moju molbu da me ponovo dodeli na rad fakultetu, načelnik za sr. nast. g. Balubdžić kategorički je odbio. Pokušala sam za nekoliko meseci da radim i u medresi, i na fakultetu, ali sam uvidela da to ne bih mogla činiti bez štete i za jednu i za drugu dužnost, a najzad i za svoje zdravlje. Tako sam bila primorana da se odreknem rada na fakultetu, te sam u jesen 1933. podnela ostavku na položaj honorarnog nastavnika skopskog fakulteta, posle dve i po godine rada koji mi je bio neobično drag, mada sam ga radila pod dosta teškim uslovima, uporedo ili sa radom na tezi, ili sa radom u nekoj srednjoj školi. U međuvremenu, štampala sam nekoliko naučnih studija: 1933. Ljubav u filozofiji Spinozinoj, gde proučavam antičke podloge ljubavne ideologije velikog filozofa; 1934. studiju Mistična i trаgična ljubav kod Grka (koja će ove godine izaći i na nemačkom jeziku), a ovih dana izlazi iz štampe studija Platonska i hrišćanska ljubav, u stvari, predstudija za II deo moje knjige, nju ću za koji dan dodati. Kako je sada ovdašnji Fakultet bio u mogućnosti da raspiše konkurs za docenta klasične filologije, to sam rešila da se i ja prijavim za nj, jer bi mi bilo drago da se vratim mome radu.
Dr A. Savić Rebac
(Rukopis koncepta biografije pisane povodom konkursa za izbor u zvanje docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu pronađen u rukopisnoj zaostavštini, prvi put objavljen u knjizi Antička estetika i nauka o književnosti / Anica Savić Rebac, priredila Darinka Zličić, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1985, str. 219-221)
