Andre Žid Granice umetnosti
Kultura, 1967. Prevod: Lela Matić
„Ja se ne lepim, nije mi nikad pošlo za rukom da se sasvim zalepim za stvarnost.“ (Žid, str. XI)
„Opservacija je drugostepeni kvalitet u literaturi.“ (Flober, str. XXX)
Sve je stajalo nepomično, jer ništa nije težilo da bude bolje. (str. 5)
Raj treba uvek ponovo stvarati; nije on u nekoj dalekoj Tuliji. On leži ispod privida. (str. 7)
Umetnik i čovek, zaista čovek, koji živi radi nečega, mora unapred sebe da prinese na žrtvu. Čitav njegov život samo je put ka tome. A sada, šta obznaniti? – Čovek nauči to u tišini. (str. 9)
Međutim, ne priznajući da nema ničega što bi trebalo da pokuša sa svoje strane, i da genijalni umetnik označava pravac samo sebi samom, izgleda kao da vodi, ali samo sebe – on se uzdiže pred elanom onoga koji ga sledi kao pozadina pred hodom glumca; poneki misle da otkrivaju po njemu neku tajnu lepoga, neki recept, ili pak misle da će ih uspeh učitelja rasteretiti napora, i da – pošto učitelj nalazi – nije više potrebno tražiti; to ne znači da ga oni baš sasvim podržavaju – oni se, bar, od toga brane – ali idu njegovim pravcem; neki moćni vrtlog odvlači ih u njegovu brazdu, i, još bolje, pošto je učitelj zaćutao pre njih, oni se nadaju da će ga prevazići, otići dalje od njega, uzimajući za smelost svoje ludilo, i veliku prepreku gde im ostaje da pokušaju sa neke druge strane. Kroz njih forma velikog majstora postaje formula, pošto nijedna unutarnja nužnost ne motiviše više. Preko njih, po njima, noć se spušta a da oni to i ne slute, jer njihove oči, zasenjene zalazećim suncem, još uvek vide zvezdu umesto zamračeni zalazak – kada se iza njih već, na drugom polu umetnosti, podmlađeno, bleštavo, sunce rađa. (str. 29-30)
I, ako se ipak usuđujem da ih ponovim, to je samo zato što je u umetnosti korisno, mislim, da svaka nova generacija postavi iznova problem; da nikad ne prihvata unapred nađeno rešenje koje su joj oni od prekjuče i od juče doneli i da nikako ne zaboravi da su svi oni iz prošlosti, kojima se ona divi, upravo bili oni koji su ga pre svega i sami naporno tražili. Lesingov Laokon je delo koje treba svakih trideset godina ponovo naći, ili mu protivrečiti. Velike oštroumnosti bilo je u svim velikim epohama; izgleda da nam ona, oštroumnost, još vrlo često nedostaje; često i suviše zaljubljeni u ono što već posedujemo, gubimo izoštreno osećanje za ono što nam nedostaje, za naše mane; i ja vidim, avaj! danas više umetnika nego umetničkih dela, jer se ukus za njima izgubio i umetnik veruje i suviše često da je dovoljno učinio kada je u svom slikarstvu, ili u svojim stihovima, pokazao da je umetnik, smatrajući da je udeo razuma, inteligencije i volje, jednom reči, kompozicija, stvar za zanemarivanje i banalizirajuća, jer grozno nepoverenje u koje je osrednjost velikih veštaka bacila ono što se nekad nazivalo, ono što se danas niko ne usuđuje da nazove bez smeška „veliki žanrovi“, uzrok je što se slikari ne usuđuju više da slikaju, što književnici ne umeju malo više od godinu dana da nose siže u svojoj glavi, što u književnosti, u slikarstvu, u muzici trijumfuje impresionizam, laka poezija. (str. 30-31)
Ono što jedna umetnost daje jednom društvu to je potreba koje ono ima za njom, a ne veće ili manje razumevanje. (str. 66)
A umetnička tradicija koju su tolike generacije, jedna za drugom, toliko visoko podigle liči na drvo čije snažno središnje stablo najzad umire, jer društvo više nije tu da potkreše, da saseče u korenu gomilu izdanaka koji bujaju (jer koren i dalje živi). Ti izdanci su često, uzeti izdvojeno, divni, ali sok se na kraju u njima iscrpljuje – i oni se dokrajčuju u samima sebi. (str. 67)
Značajno je da je jedno društvo postojalo tu i da je zahtevalo nešto. Tražilo je veličanje, zanos, pijanstvo. Imalo je dobrog ukusa da zahteva da to bude umetnički izraženo, jer je to bilo jedno kultivisano društvo. Umetnik je vinotoča. Da bi ta žeđ za umetnošću bila moguća, trebalo je, najpre, da društvo ne bude gladno. Njegova materijalna glad je bila sasvim zadovoljena, a što se tiče gladi duha i duše, crkva se o tome brinula. Jer, umetnost imaju samo sita društva čiji spokojan duh počiva u prihvatanju jedne religije ili jedne dogme. Skepticizam je možda početak mudrosti; ali, gde počinje mudrost, prestaje umetnost.
„Panem et circenses“ – vikala je rimska svetina: hleba najpre, igara potom. U slobodnoj igri umetnosti ne uživa se kada je stomak prazan. Umetnik se na scenu poziva posle jela. Njegova dužnosti nije da nahrani, već da opije. (str. 69)
Ta publika, kao što rekoh, treba da ne bude više gladna; treba da bude kultivisana: dodaću da treba da bude malobrojna. (str. 70)
Opasnost od gomile, te „potpuno nekultivisane“ publike o kojoj je govorio Gete, ne dolazi samo od toga što je ona nekultivisana – tako da joj je laskati suviše lako – već i od toga da je veoma brojna. Heterogena publika, i koja dolazi odasvud, nemajući ni zajedničku kulturu, ni ukus, ni ideal, ni dužnosti, za šta će se onda uhvatiti laskanje? Njoj se može laskati u celini samo na mestima koja su najopštija kod svih ljudi, to jest na mestima najbanalnijim. (str. 70)
Retko se stiču vrline bez kojih se može biti. (Laclos)(str. 75)
Prezirati vulgarnu publiku – znači to više poštovati nekolicinu. Gde ih naći? Samo u dugom vremenskom nizu mogu se oni odabrati sâmi; jedan ovde, drugi tamo – svako od njih usamljen; i da se stvori lagano kroz nadolazeće generacije publika koja je i sâma dostojna divljenja. (str. 94-95)
„Postoje“, govorio je on, „dve vrste umetnika: jedni donose odgovore, a drugi pitanja. Čovek treba da zna da li je od onih koji odgovaraju, ili pak od onih koji pitaju; jer onaj koji pita nikad nije i onaj koji odgovara. Ima dela koja čekaju, i koja duže vremena ostaju neshvaćena; to su ona koja su donosila odgovore na pitanja koja još nisu bila postavljena; jer pitanja stižu često užasno kasnije posle odgovora.“ (Vajld)(str. 130)
