Tolstoj: doktorski učinak

Doktori su dolazili Nataši i pojedinačno i na konzilijume, govorili mnogo francuski, i nemački, i latinski, osuđivali jedan drugog, prepisivali najrazličitije lekove od svih bolesti za koje su znali; ali ni jednom od njih nije padala na um prosta misao da njima ne može biti poznata bolest od koje je bolovala Nataša, kao što im ne može biti poznata nijedna bolest od koje pati živ čovek; jer svaki živi čovek ima svoje osobine i uvek ima osobitu i svoju novu, složenu, medicini nepoznatu bolest, ne bolest pluća, jetre, kože, srca, nerava itd., zapisanu u medicini, nego bolest koja se sastoji iz jednog od nebrojenih sticaja patnji tih organa. Ova prosta misao nije mogla doći doktorima (kao što ne može vračari pasti na um misao da ne može uvračati) zato što je njihov posao u životu bio u tome da leče, jer su zato dobijali novaca i jer su na taj posao utrošili najbolje godine svog života. A uglavnom ta misao nije mogla doći doktorima zato što su videli da su nesumnjivo od koristi, i doista su bili od koristi svim ukućanima Rostovima. Read more

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Borislav Pekić: O zaboravu

Treba zamisliti jedan svet u kome pamćenje ne bi postojalo. U kome sve što se dogodi onoga momenta bilo bi za budućnost izgubljeno. Kakav bi to svet bio, da li bi u njemu moglo da se živi, zapravo da li bi ljudska zajednica mogla da funkcioniše? Svakako ne.
Ako to pamćenje ne bi zamenilo jedan pogodan instikt da drži na okupu tu zajednicu čistom intuicijom, gubitak pamćenja značio bi kraj civilizacije. Ukoliko rasa starija biva utoliko njeno pamćenje slabi. Zbog toga i naša civilizacija pati od nepamćenja odnosno od zaboravljanja onoga što je u njenom razvoju bilo bitno, otuda se i približavamo njenom kraju. Read more

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail